Ti, Bože, jesi!
Tvoje sam maleno stvorenje. Nijedna titula koju sam stekla u 26 godina ne pruža mi puno radosti, sigurnosti ni utjehe. Sve mi se to može oduzeti, i hoće, na kraju ovozemaljskog života. Duboko u srcu nosim samo onu jednu titulu, titulu Tvog djeteta. Titulu ničim zasluženu, darovanu iz velike i neobjašnjive ljubavi, zapečaćenu jednom zauvijek Tvojom žrtvom na križu.
Zanesem se malo u ove zemaljske stvari, pa iz jedne krajnosti otrčim u drugu i zanemarim ovo zemaljsko. Trčim tako iz prošlosti u budućnost, iz radosti u očaj, iz pretjerane brige u bezbrižnost. Nije mi ravnoteža nikad išla od ruke. Ti si onaj koji mi pokazuješ tko sam ja, od čega bježim, što je u mom središtu, koji su mi temelji, koji je moj smisao. Želim da Ti budeš moja sredina, kao što si nekoć bio Jeruzalemu:
”Gospod, Bog tvoj, u sredini je tvojoj, junak pomoćnik. On se raduje tebi pun veselja. On obnavlja ljubav svoju. On kliče nad tobom pun radosti.” (Sefanija 3,17)
I sa svetim Franjom, i dalje se pitam: ”Tko si Ti, preslatki Bože? Tko sam ja, najgadniji crv i beskorisni Tvoj sluga?”. Tko sam ja, a tko si Ti? I ovo moje traženje neka bude moja molitva. Da se nikada ne umorim pitati, tražiti, razmatrati. Da moje srce uvijek žudi za Tvojom riječju. Da mi oslonac bude u Tebi, da Ti budeš moja sredina, moja jedina istina. Da na kraju života mogu imati milost tolike poniznosti, da sa svetim Franjom uskliknem u veselju: ”Ti jesi, ja nisam!”
Marija Brkić