Bog nas pohađa i u bolesti

Pustinjski oci su bolest i patnju smatrali kao spasonosni pohod Božji.
Tako se pripovijeda da je neki brat u svojoj kolibi glasno plakao.
Braća su došla i pitala ga, zašto plače. On je odgovorio: “Kako
neću plakati! Godinu dana je prošlo i mene ništa nije zaboljelo.
Sigurno je i Bog na mene zaboravio.”